Biblijski stihovi o Hope in Despair

И рекох: Пропаде сила моја и надање моје од Господа.

Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.

Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.

Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.

И где је сада надање моје? Моје надање ко ће видети?

Чезне душа моја за спасењем Твојим, реч Твоју чекам.

Јер се надом спасосмо. А нада који се види није нада; јер кад ко види шта, како ће му се надати?

Чекање праведних радост је, а надање безбожних пропада.

Многи говоре за душу моју: Нема му помоћи од Бога.

И ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свих људи.

А Бог наде да испуни вас сваке радости и мира у вери, да имате изобиље у нади силом Духа Светог.

И надање наше тврдо је за вас. Ако ли се утешавамо, за вашу је утеху и спасење, знајући да као што сте заједничари у нашем страдању тако и у утеси.

У свему имамо невоље, али нам се не досађује; збуњени смо, али не губимо наду;

Не буди ми страх, Ти си уточиште моје у злу.

Уздаћеш се имајући надање, закопаћеш се, и мирно ћеш спавати.

За зло своје повргнуће се безбожник, а праведник нада се и на самрти.

Срамота сатре срце моје, изнемогох; чекам хоће ли се коме сажалити, али нема никога; хоће ли ме ко потешити, али не налазим.

Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;

Будите слободни, и нека буде јако срце ваше, сви који се у Господа уздате.

У дан туге своје тражих Господа; ноћу је рука моја подигнута, и не спушта се; душа моја неће да се утеши.

Дуго надање мори срце, и жеља је испуњена дрво животно.

Укрепи ме по речи својој и бићу жив, и немој ме осрамотити у надању мом.

Кад као пустош дође чега се бојите, и погибао ваша као олуја кад дође, кад навали на вас невоља и мука.

Господ је близу оних који су скрушеног срца, и помаже онима који су смерног духа.

Кад киха као да муња сева, а очи су му као трепавице у зоре.

Ка Господу завиках у невољи својој, и услиши ме.

А они рекоше: Нема ништа од тога, него ћемо ићи за својим мислима и чинићемо сваки по мисли срца свог злог.

Јер Тебе, Господе, чекам, Ти одговарај за мене, Господе, Боже мој!

Који кроз Њега верујете Бога који Га подиже из мртвих, и даде Му славу, да би ваша вера и надање било у Бога.

Зато се утешисмо, браћо, вама у свакој жалости и невољи својој вашом вером;

Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,

У невољи мојој теши ме што ме реч Твоја оживљава.

Ово те двоје задеси; ко те пожали? Пустош и расап, и глад и мач; ко ће те утешити?

Непријатељ гони душу моју, гази у прах живот мој, посађује ме у мрак, као давно помрле.

Али завикаше ка Господу у тузи својој, и изведе их из невоље њихове.

Рекао си: Тешко мени! Јер Господ додаде ми жалост на тугу; изнемогох уздишући, и мира не налазим.

Али Бог, који теши понижене, утеши нас доласком Титовим.

Јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа.

Јер ме опколише зла небројена; стигоше ме неправде моје, да не могу гледати; има их више него косе на глави мојој, срце ме моје остави.

Трне у мени дух мој, нестаје у мени срца мог.