Biblijski stihovi o Fatigue

Нема здравог места на телу мом од гнева Твог; нема мира у костима мојим од греха мог.

Колена моја изнемогоше од поста, и тело моје омрша.

Деца се море и сустају, и младићи падају;

Строшио је на путу крепост моју, скратио дане моје.

И рекох: Пропаде сила моја и надање моје од Господа.

Ишчиле у жалости живот мој, и године моје у уздисању; ослаби од муке крепост моја, и кости моје сасахнуше.

Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.

А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.

А вама, браћо, да не дотужи добро чинити.

Он даје снагу уморном, и нејаком умножава крепост.

Сузе пролива душа моја од туге, окрепи ме по речи својој.

Срце моје јако куца, остави ме снага моја, и вид очију мојих, ни њега ми нема.

Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.

А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.

Рекао си: Тешко мени! Јер Господ додаде ми жалост на тугу; изнемогох уздишући, и мира не налазим.

С висине пусти огањ у кости моје, који их освоји; разапе мрежу ногама мојим, обори ме наузнако, пустоши ме, те по вас дан тужим.

Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека.

Јер им рече: Ово је починак, оставите уморног да почине; ово је одмор; али не хтеше послушати.

Јер да је Исус оне довео у покој, не би за други дан говорио потом.

Стога је срце наше жалосно, стога очи наше потамнеше,

Узалуд раните, касно лежете, једете хлеб уморни; милом свом Он даје сан.

Смилуј се на ме, Господе, јер сам изнемогао; исцели ме, јер су кости моје устрептале,

Тада рече Исаија: Слушајте сада, доме Давидов; мало ли вам је што досађујете људима, него досађујете и Богу мом?

А кад нечисти дух изиђе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја, и не нађе га.

Дакле је остављено још почивање народу Божијем.

Тада ја Данило занемогох, и боловах неко време; после устах и врших послове цареве; и чудих се утвари, али нико не дозна.

Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.

Јер вам нећемо, браћо, затајити невољу нашу која нам се догоди у Азији кад нам је било претешко и преко силе тако да се нисмо надали ни живети;

Јер жељаше од срца вас све да види, и жаљаше што сте чули да је боловао.

Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

Помислите, дакле, на Оног који је такво противљење против себе од грешника поднео, да не ослабе душе ваше и да вам не дотужи.

Господ ће га укрепити болног на одру. Сасвим мењаш постељу његову у болести његовој.

Јер ћу напојити уморну душу, и наситити сваку клонулу душу.

Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју.

И рече Господ: Моје ће лице ићи напред, и даћу ти одмор.

И кара га боловима на постељи његовој, и све кости његове тешком болешћу.

И уставши од молитве дође к ученицима својим, и нађе их, а они спавају од жалости,

Непријатељ гони душу моју, гази у прах живот мој, посађује ме у мрак, као давно помрле.

Изнемогох вичући, промуче ми грло, побелеше ми очи погледајући Бога.

Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око ког се трудих под сунцем.