Biblijski stihovi o Weariness

А вама, браћо, да не дотужи добро чинити.

Тада рече Исаија: Слушајте сада, доме Давидов; мало ли вам је што досађујете људима, него досађујете и Богу мом?

Помислите, дакле, на Оног који је такво противљење против себе од грешника поднео, да не ослабе душе ваше и да вам не дотужи.

А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.

Деца се море и сустају, и младићи падају;

Узалуд раните, касно лежете, једете хлеб уморни; милом свом Он даје сан.

Изнемогох вичући, промуче ми грло, побелеше ми очи погледајући Бога.

Нема здравог места на телу мом од гнева Твог; нема мира у костима мојим од греха мог.

Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.

Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју.

Јер шта има човек од свега труда свог и од муке срца свог, коју подноси под сунцем?

Ишчиле у жалости живот мој, и године моје у уздисању; ослаби од муке крепост моја, и кости моје сасахнуше.

Јер им рече: Ово је починак, оставите уморног да почине; ово је одмор; али не хтеше послушати.

Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

Строшио је на путу крепост моју, скратио дане моје.

Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око ког се трудих под сунцем.

Сузе пролива душа моја од туге, окрепи ме по речи својој.

Јер који уђе у покој Његов, и он почива од дела својих, као и Бог од својих.

Говорећи: Ови последњи један сат радише, и изједначи их с нама који смо се читав дан мучили и горели.

Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.

Од далеког пута свог уморна не кажеш: Залуду. Налазиш живот руци својој, зато не сустајеш.

Колена моја изнемогоше од поста, и тело моје омрша.

И рекох: Пропаде сила моја и надање моје од Господа.

Јер да је Исус оне довео у покој, не би за други дан говорио потом.

А ја рекох: Узалуд се трудих, узалуд и напразно потроших силу своју; али опет суд је мој у Господа и посао мој у Бога мог.

Дакле је остављено још почивање народу Божијем.

Стога је срце наше жалосно, стога очи наше потамнеше,

Јер они сви хтеше нас уплашити говорећи: Клонуће руке њихове од посла и неће се свршити. Зато, Боже, укрепи руке моје.

Јер жељаше од срца вас све да види, и жаљаше што сте чули да је боловао.

Уморићеш се и ти и народ који је с тобом; јер је то тешко за тебе, нећеш моћи сам вршити.

У труду и послу, у многом неспавању, у гладовању и жеђи, у многом пошћењу, у зими и голотињи;

И кад те смири Господ од труда твог и муке и од љутог ропства у коме си робовао,

Јер сам готов пасти, и туга је моја свагда са мном.

А добро чинити да нам се не досади; јер ћемо у своје време пожњети ако се не уморимо.

Срце моје јако куца, остави ме снага моја, и вид очију мојих, ни њега ми нема.

И омрзе ми сав труд мој око ког се трудих под сунцем, јер ћу га оставити човеку који ће настати након мене.

И уставши од молитве дође к ученицима својим, и нађе их, а они спавају од жалости,

А кад нечисти дух изиђе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја, и не нађе га.

Рекао си: Тешко мени! Јер Господ додаде ми жалост на тугу; изнемогох уздишући, и мира не налазим.

Да се бојимо, дакле, да како док је још остављено обећање да се улази у покој Његов, не закасни који од вас.