Biblijski stihovi o Weary

Изнемогох вичући, промуче ми грло, побелеше ми очи погледајући Бога.

А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.

А вама, браћо, да не дотужи добро чинити.

Зато су међу вама многи слаби и болесни, и довољно их спавају.

Јер им рече: Ово је починак, оставите уморног да почине; ово је одмор; али не хтеше послушати.

Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.

Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.

Помислите, дакле, на Оног који је такво противљење против себе од грешника поднео, да не ослабе душе ваше и да вам не дотужи.

Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју.

Јер ћу напојити уморну душу, и наситити сваку клонулу душу.

Јер сам готов пасти, и туга је моја свагда са мном.

И рекох: Пропаде сила моја и надање моје од Господа.

Сузе пролива душа моја од туге, окрепи ме по речи својој.

Од далеког пута свог уморна не кажеш: Залуду. Налазиш живот руци својој, зато не сустајеш.

Деца се море и сустају, и младићи падају;

Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око ког се трудих под сунцем.

Нема здравог места на телу мом од гнева Твог; нема мира у костима мојим од греха мог.

А ти, Јакове, не призива ме, и бејах ти досадан, Израиљу.

Ишчиле у жалости живот мој, и године моје у уздисању; ослаби од муке крепост моја, и кости моје сасахнуше.

И кад те смири Господ од труда твог и муке и од љутог ропства у коме си робовао,

Рекао си: Тешко мени! Јер Господ додаде ми жалост на тугу; изнемогох уздишући, и мира не налазим.

Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

Тако утешавајте један другог овим речима.

Ти си ме оставио, говори Господ, отишао си натраг; зато ћу махнути руком својом на те и погубићу те; досади ми жалити.

А ја рекох: Узалуд се трудих, узалуд и напразно потроших силу своју; али опет суд је мој у Господа и посао мој у Бога мог.

А добро чинити да нам се не досади; јер ћемо у своје време пожњети ако се не уморимо.

Јер они сви хтеше нас уплашити говорећи: Клонуће руке њихове од посла и неће се свршити. Зато, Боже, укрепи руке моје.

Дакле је остављено још почивање народу Божијем.

Јер шта има човек од свега труда свог и од муке срца свог, коју подноси под сунцем?

Говорећи: Ови последњи један сат радише, и изједначи их с нама који смо се читав дан мучили и горели.

Срце моје јако куца, остави ме снага моја, и вид очију мојих, ни њега ми нема.

Јер се нећу једнако прети нити ћу се довека гневити, јер би ишчезао преда мном дух и душе које сам створио.

Стога је срце наше жалосно, стога очи наше потамнеше,

И рече Господ: Моје ће лице ићи напред, и даћу ти одмор.

Стави на Господа бреме своје, и Он ће те поткрепити. Неће дати довека праведнику да посрне.

Јер вам нећемо, браћо, затајити невољу нашу која нам се догоди у Азији кад нам је било претешко и преко силе тако да се нисмо надали ни живети;

Дух човечији сноси бол свој; а дух оборен ко ће подигнути?

Уморићеш се и ти и народ који је с тобом; јер је то тешко за тебе, нећеш моћи сам вршити.

Еда ли се ја човеку тужим? И како не би био жалостан дух мој?

Смилуј се на ме, Господе, јер сам изнемогао; исцели ме, јер су кости моје устрептале,