Biblijski stihovi o Discontent

Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.

Еда ли се ја човеку тужим? И како не би био жалостан дух мој?

Јер од кад говорим, вапим, ради насиља и пустошења вичем, јер ми је реч Господња на поругу и на подсмех сваки дан.

Не говорим због недостатка, јер се ја навикох бити довољан оним у чему сам.

А онима који се уз пркос супроте истини, а покоравају се неправди, немилост и гнев.

Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.

Срамота сатре срце моје, изнемогох; чекам хоће ли се коме сажалити, али нема никога; хоће ли ме ко потешити, али не налазим.

Али јесте велика трговина побожност са задовољством.

Погледај, Господе, јер ми је туга, утроба ми се усколебала, срце се моје преврће у мени, јер се много супротих; напољу учини ме сиротим мач, а код куће сама смрт.

Помињем Бога, и уздишем; размишљам, и трне дух мој.

Или мислите да писмо узалуд говори: Дух који у нама живи мрзи на завист?

Јер где је завист и свађа онде је неслога и свака зла ствар.

И гневим се силно на народе безбрижне, јер се мало разгневих, а они помогоше на зло.

И рече Исус: Јао! Господе Боже, зашто преведе овај народ преко Јордана да нас предаш у руке Аморејцима да нас побију? О, да хтесмо остати преко Јордана!

Не будите среброљупци; будите задовољни оним што имате. Јер Он рече: Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити;

Путева својих наситиће се ко је изопаченог срца, али га се клони човек добар.

Јер ниси служио Богу свом радосног и веселог срца у сваком обиљу.

А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.

И плану гнев Господњи на народ Његов, и омрзну Му део Његов.

Насити ме горчином, опоји ме пеленом.

А сад си одбацио и занемарио, разгневио си се на помазаника свог;

Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све срце изнемогло.

И цар Давид чувши све ово разгневи се врло.

Отерај подсмевача, и отићи ће распра и престаће свађа и срамота.

Јер се гласно ридање чу од Сиона: Како пропадосмо! Посрамисмо се врло, јер се растављамо са земљом, јер обарају станове наше.

О, да ми је у пустињи станак путнички! Да оставим народ свој и да отидем од њих, јер су сви прељубочинци, збор невернички;

А Јони би врло недраго, и расрди се.

Јер ревност за кућу Твоју једе ме и ружења оних који Тебе руже падају на ме.

Мени Данилу пренеможе дух мој у телу мом, и утваре главе моје узнемирише ме.

Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.

Ако ли овако каже: Ниси ми мио; ево ме, нека учини са мном шта му буде воља.

Посрами се Моав; јер се разби; ридајте и вичите; јавите у Арнон да се Моава опустоши.

Помете путеве моје, и раздре ме, и уништи ме.

Трне у мени дух мој, нестаје у мени срца мог.

Увредише Га висинама својим, и идолима својим раздражише Га.

Нема здравог места на телу мом од гнева Твог; нема мира у костима мојим од греха мог.

Јер нас нестаје од гнева Твог, и од јарости Твоје у сметњи смо.

Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.

Безакоња ваша одвраћају то, и греси ваши одбијају добро од вас.

Тада дође к њему Језавеља, жена његова и рече му: Зашто је душа твоја зловољна те не једеш хлеба?