Biblijski stihovi o Reflection on Mortality

Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа.

Ви који не знате шта ће бити сутра. Јер шта је ваш живот? Он је пара, која се замало покаже, а потом нестане.

Јер живи знају да ће умрети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио.

А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?

Али да човек живи много година и свагда се весели, па се опомене дана тамних како ће их бити много, све што је било биће таштина.

Јер смо ми јучерашњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сен.

Који је човек живео и није смрти видео, и избавио душу своју из руку паклених?

Дана година наших свега има до седамдесет година, а у јачег до осамдесет година: и сам је цвет њихов мука и невоља; јер теку брзо, и ми одлећемо.

Ево с педи дао си ми дане, и век је мој као ништа пред Тобом. Баш је ништа сваки човек жив.

И као што је људима одређено једном умрети, а потом суд:

Јер шта бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.

Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах.

Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.

Јер ко зна шта је добро човеку у животу, за мало дана таштог живота његовог, који му пролазе као сен? Или ко ће казати човеку шта ће бити после њега под сунцем?

Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено;

Опомињаше се да су тело, ветар, који пролази и не враћа се.

Боље је ићи у кућу где је жалост него где је гозба, јер је онде крај сваког човека, и ко је жив, слаже у срце своје.

Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.

Јер будући у овом телу, уздишемо отежали; јер нећемо да се свучемо, него да се преобучемо, да живот прождере смртно.

Јер је свако тело као трава, и свака слава човечија као цвет травни: осуши се трава, и цвет њен отпаде;

Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем.

Научи нас тако бројати дане наше, да бисмо стекли срце мудро.

Изиђе из њега дух, и врати се у земљу своју: тај дан пропадну све помисли његове.

Јер ако живите по телу, помрећете; ако ли духом послове телесне морите, живећете.

Дани су човечији као трава; као цвет у пољу, тако цвета.

Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,

Јер телесно мудровање смрт је, а духовно мудровање живот је и мир.

Опомени се какав је век мој, како си ни на шта створио све синове Адамове?

Ја рекох, кад се пресекоше дани моји: Идем к вратима гробним, узе ми се остатак година мојих.

Зато дакле смрт влада у нама, а живот у вама.

Свашта видех за времена таштине своје: праведника који пропада у правди својој, и безбожника који дуго живи у својој злоћи.

Јер умресте, и ваш је живот сакривен с Христом у Богу.

Јер ћемо доиста помрети, и јесмо као вода која се проспе на земљу и више се не може скупити; јер му Бог није узео живот, него је наумио да одагнани не остане одагнан од њега.

Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?

Јер ништа не донесосмо на овај свет, дакле не можемо ништа ни однети.

Јер смо дошљаци пред Тобом и гости као сви оци наши; дани су наши на земљи као сен и нема стајања.

Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.

Јер жалост која је по Богу доноси за спасење покајање, за које се никада не каје; а жалост овог света смрт доноси.

Глас говори: Вичи. И рече: Шта да вичем? Да је свако тело трава и све добро његово као цвет пољски.

И тада видех безбожнике погребене, где се вратише; а који добро чињаху отидоше са светог места и бише заборављени у граду. И то је таштина.